Pametni gradovi u Srbiji

|   Kolumna
Šta znači pojam “pametni grad” i kako se takva novina može odraziti na funkcionisanje urbane zajednice?

 

Među brojnim sporazumima koje je srpska delegacija potpisala u Pekingu, na drugom međunarodnom forumu „Jedan pojas jedan put”, je realizacija projekta pametnih gradova. Ekonomski razvitak sa ulaganjima u putnu infrastrukturu i novi investitori su “udarne” teme, pa je projekat “pametnih gradova”, makar u ovoj fazi, prezentovan samo sa nekoliko kratkih primera. Šta znači pojam “pametni grad” i kako se takva novina može odraziti na funkcionisanje urbane zajednice?

Po definiciji pametni grad je urbano područje koje koristi različite tipove senzora za prikupljanje podataka koji se koriste za efikasno upravljanje sredstvima i resursima. Takva formulacija već pojašnjava da “Smart city” nema direktnu vezu sa trendom “opamećivanja” uređaja. Nakon “pametnih telefona” proizvođači su internet konekciju doveli u razne uređaje poput ručnih satova, televizora, frižidera, pa čak i sijalica u nameri da im dodaju marketinški prefiks “Smart”. Pitanje je koliko samo uvođenje internet konekcije može da “opameti” obične uređaje, ali nove opcije su olakšale neke svakodnevne zadatke. Tako su nastale “pametne kuće” (smart home ili smart house) u kojima računar kontroliše uređaje i kojima korisnik može upravljati sa daljine. U pametnoj kući centralni računar ima informacije o trenutnoj sobnoj temperaturi i stanju tople vode u bojleru, pa će te podatke koristiti da automatizuje funkcije aparata (grejalice, kotla, klima uređaja…) uz podnošenje izveštaja i primanje zadataka od odsutnog vlasnika (SMS ili internet porukama). Korist od takve automatizacije je višestruka a najuočljivija je ušteda.

Foto: televizija Kopernikus

Baš takav primer, ali u većem okruženju, su pametni gradovi. Uz pomoć senzora i kamera centralni računari mogu prikupljati podatke o stanju saobraćaja (povećani promet, zastoj ili nastala nesreća) i u skladu sa time kontrolisati semafore, displej-znake sa obajveštenjima ili pozivanje hitnih službi.

Drugi primer je takođe vezan sa saobraćaj, a pomaže u pronalaženju slobodnih parking mesta. Senzori očitavaju zauzeće lokacija predviđenih za parking, pa vozač može da vidi stanje u željenoj ulici i tako smanji vreme kruženja i traženja slobodnog mesta.

Ušteda energije je ostvarljiva u nekoliko scenarija od kojih je jedan kontrola javnog osvetljenja. Tokom noći je u ulicama u kojima nema trenutnog prometa moguće koristiti slabije osvetljenje, a kada senzori registruju pešaka uključuju se sijalice koje se nakon prolaska gase.

Bezbednost je još jedna oblast koja u ovakvom projektu može biti podignuta na veći nivo. Osim već pomenutog primeru brzog obaveštavanja u saobraćajnoj sudaru, senzori mogu beležiti i pojavu požara što ubrzava obaveštavanje hitnih službi.

Potrošači mogu imati uvid u trenutno stanje potrošnje električne energije i vodomera, a E-uprava može ubrzati administrativne procedure i olakšati izdavanje dokumenata.

Ne postoji standard u formiranju pametnih gradova, pa ni obaveza da neki od servisa moraju biti povezani u informacioni sistem. Sve opcije i mogućnosti koje se pominju u promocijama koncepcije pametnih gradova zahtevaju analizu primenljivosti i isplatljivosti implementacije. U Singapuru kamere kontrolišu primenu zabrane pušenja na javnim mestima. Automatizacija rada prskalica na travnatim površinama zavisi od broja takvih lokacija u gradu. Merenje zagađenosti u delovima grada može samo upozoriti na povećanje opasnosti, ali rešavanje tako kompleksnog problema zahteva prethodne mere koje će IT sektor samo kontrolisati.

Priprema i uslovi za tako obiman projekat poput pametnih gradova iziskuju angažovanje velikog broja stručnjaka iz ekonomske, saobraćajne i bezbedonosne struke.

Za pristup opcijama koje pružaju pametni gradovi, građani će koristiti mobile telefone sa specijalizovanom aplikacijom. Taj deo prilagođavanja olakšan je sveprisutnošću mobilnih telefona i aplikacija koje se već koriste poput “Parking manijaka” i bankovnih za mobilno plaćanje.

Problem može predstavljati oprema i osposobljenost javnih službi. Neki sistemi već funkcionišu i potrebno ih je umrežiti sa serverima, a deo funkcija učiniti javno dostupnim. Sa druge strane, adaptacija pojedinih sistema može zahtevati promenu u načinu funkcionisanja preduzeća, što u prvo vreme može usporiti realizaciju.

Oprema koja se koristiti u kreiranju pametnog grada sastoji se od većeg broja senzora i kamera i uređaja za povezivost sa računarima-serverima. Što je veći broj senzora i kamera, sistem će preciznije beležiti promene. Neki segmenti poput očitavanja vodovodnih i strujnih brojila mogu imati manji domet bežičnog povezivanja, čija će stanja očitavati službenici i vlasnici, dok bezbedonosni sistemi (saobraćajni i vatrogasni) iziskuju vezu sa centralama. Da bi se upravljalo saobraćajem, potrebno je kontrolisati rad svakog semafora i imati mogućnost trenutne promene ispisa na displej-znacima.

Kada se sagledaju zahtevi, cena i mogući problemi, čini se da postepeno “opamećivanje” grada i pokretanje sistema po oblastima može biti realno i očekivano rešenje.

Jovan Mirović