Nepodnošljivi uslovi, svakodnevni težak rad i mučenja, stvorili su među zatvorenicima ideju o bekstvu. Od 174 zatvorenika, koji su iz sobe broj 12 započeli bekstvo, njih 105 je uspelo da se, nakon borbe sa čuvarima, ipak dokopa slobode. I dalje se ne zna tačno kako je izgledalo samo bekstvo, ali se zna da su zatvorenici sa razlogom izabrali 12. februar kao dan kada će pokušati da pobegnu od nacističkih oficira.

Prema tvrdanjama istoričara, 12. februara bio je rođendan jednom od oficira, tako da su svi oficiri kao i komandant logora bili na proslavi u, tada novom i modernom, hotelu “Park”. Znajući da im nadređeni nisu tu, stražarima logora popustila je pažnja, što su zatvorenici umeli da iskoriste.

Po ovom bekstvu i hrabrosti zatvorenika je niški logor “12. februar” ostao upamćen.

U logor je došao sa svojih 15 godina, danas ima 95. Dane koje je provodio zarobljen priseća se jedini preživeli logoraš u Nišu Vladimir Jovanović.

“Jula 1944. godine, sve muškarce od 15 do 50 godina iz sela Kravlje su pokupili, bez ikakvog saslušanja i doveli u niški logor. Iz moje grupe su izdvojili 22 zatvorenika i odveli na Bubanj, kasnije smo čuli da su ih streljali. Istu sudbinu smo očekivali i mi”, započinje priču Jovanović

Međutim, jednu manju grupu logoraša, među kojima je bio i Vladimir, Nemci su prebacili prvo u logor na Banjici, a zatim i u logor Mauthauzen, jedna od najvećih nacističkih logora tokom Drugog svetskog rata.

“Na propratnom aktu je pisalo: “Povratak nepoželjan, ubiti ih radom”, tako je i bilo...” priseća se 95-godišnji Vladimir Jovanović

Prema sopstvenom priznanju, stanje u logoru je bilo tako jezivo, da je nekoliko puta pokušao sebi da prekrati muke. Srećom, od te ideje je odustao.

“Ljudi su se hvatali za bodljikave žice, da prekrate svoj život. I ja sam pokušavao više puta, ali onda se setim, da sam još kao mali slušao, da samo kukavica može sebi da oduzme život, pa se vratim”

Deda Vlada kaže da je bilo “pravilo” da ko ode na lekarski pregled, više se nije vraćao. Vreme je često provodio sa svojim najboljim drugom, kojeg je upoznao u samom logoru.

U logoru su bili nepodnošljivi uslovi. Hladnoću, glad i surova mučenja gestapovaca, mnogi nisu preživeli, ali deda Vlada jeste.

“Vrlo je teško bilo. Tamo je vek života bio od 3 do 5 meseci. Sećam se januara 1945., bilo je nepodnošljivo hladno. Skinuli su nas gole i po takvoj hladnoći smo bili ceo dan napolju. Radili smo na brdu i tako znojavi smo ležali da spavamo.”

Vladimir Jovanović je slobodu dočekao u maju 1945. godine, kako kaže, polumrtav.

“Sav sam bio u ranama, natečen. Nije bilo lekara, nije bilo bolnica, lečile su me bake iz sela i na kraju su me izlečile”, završava priču deda Vlada, koji danas ima decu, unuke i praunuke,