Radio stanice nekada i sada

|   Kolumna
Teško je uporediti entuzijazam koji su pokazali radnici zapošljeni na radio stanicama sa današnjim kooperativnim načinom poslovanja.

Autor: Jovan Mirović

Ovaj tekst želim da podelim sa prijateljima sa kojima sam učestvovao u makar dve evolucije nekada najdostupnijeg medija - radija. Neposredni povod je slučajno okupljanje male ekipe (koja je svoje karijere započela na radio stanicama) oko izrade jedne radijske reklame.   
Čini mi se da u zadnje vreme sve češće srećem poznanike koje pamtim iz zadnje decenije prošlog veka, a koje sam upoznao radeći na nekoj od radio stanica. Po neki tekst ili slika na društvenim mrežama podseti na nezaboravan period kada su radio stanice nicale i stvarale drugačiju medijsku sliku od do tada uobičajnih klišea. Privatne radio stanice tokom 90-ih godina prošlog veka omogućile su zaradu vlasnicima i nova radna mesta za spikere, tehničare, novinare i marketing agente. Vreme pre omasovljavanja dostupnosti Interneta bilo je pogodno za razvoj štampanih, radijskih i televizijskih medija.
Radio je bio najdostupniji medij jer je za prijem bilo dovoljno kupiti najjeftiniji radio prijemnik koji se mogao slušati i u pokretu ili lako prenositi na više lokacija.
Teško je uporediti entuzijazam koji su pokazali radnici zapošljeni na radio stanicama sa današnjim kooperativnim načinom poslovanja. Entuzijazam na radiju je bio poseban i zbog strukture i neposrednosti medija.

Savetnici osnivača prvih privatnih radio stanica znali su jednu bitnu činjenicu sa kojom su štedljivi preduzetnici u "drugom talasu" pokušali da eksperimentišu - radio mora da bude živ! Neophodan je živi glas koji će slušaoce uvesti u sledeći muzički blok ili pročitati servisne informacije. Većina ipak neće uživati u slušanju plej listi sastavljene isključivo od muzičkih numera i reklamnih poruka.
Setite se samo radijskih emisija u večernjim terminima. Bilo da je reč o kontakt emisijama sa uključenjima slušalaca ili čitanjem pisma (papirnih, pravih pisama koja su odpremana poštom ili dostavljana lično) ili o muzičkim koje su vodili autori pričajući o izvođačima, živ program se pratio sa pažnjom. Radijski voditelji su u kući, na poslu, u automobilu ili na noćnim dežurstvima pravili društvo svima kojima nisu voleli tišinu.
Ima li  lepših glasova od onih koji su se čuli na radiju? Naravno da ne! Spikeri koji su imali baršunaste glasove "dorađivali" su ih uz pomoć iskusnijih kolega koji su prenosili iskustva oko položaja tela prilikom čitanja, nameštanja dijafragme i vežbi za bolju dikciju.   
Štedljivim preduzetnicima je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, uz tehnološki pojeftinjenu opremu, primamljivo izgledala minimalizacija troškova radne snage ali takav medij nije trebao nikome.
Elem, veliki broj mladih ljudi koji je početkom i sredinom devedesetih započeo svoje karijere na radiju doprineo je povećanju kvaliteta emitovanog programa prvenstveno zbog uložene kreativnosti. Dotadašnje shvatanje "završiću školu i zaposliti se u firmi u kojoj ću i penziju da dočekam" nije više bilo održivo, a kreativnost je odvelo ogromnu većinu "radijskih udarnika" na različite strane sveta i različita zanimanja.
Zamislite samo snimanje reklama preko miksete na magnetofon, sa prethodno spremljenim pesmama na više gramofona ili kasetnih dekova. Do delića sekunde je to sve moralo biti sinhronizovano sa spikerom koji čita tekst. Ukoliko je izostala potrebna koncetracija i uigrani tok poteza, sledilo je ponavljanje snimanja ispočetka. Naravno da su i u eri pre korišćenja PC-a u montaži audio reklama, postojali višekanalni snimači ali su, na primer, dve najpoznatije niške stanice tada koristile goreopisan način snimanja "u cugu".  

Kreativnost je naročito dolazila do izražaja u pisanju tekstova ili smišljanju što originalnijih scenarija za reklame. Jedan broj pojedinaca je baš ovako otkrio svoje sposobnosti i karijeru nastavio u marketinškim agencijama.
Računari su još početkom devedesetih u redakcijama olakšavali posao oko pripreme i obrade tekstova. 1994. godine računari su se u radio stanicama pojavili kao uređaji za emitovanje reklama i radijskih identifikacija (džinglova). Kreativni pojedinci su iskoristili programe za obradu zvuka i proces izrade reklama prebacili u potpunosti na računare. Moguće je da postoji percepcija da je uvođenje računara uticalo negativno na radio, ali to ne odgovara istini, makar u toj prvoj fazi kada su se koristili kao uređaji za emitovanje i izradu reklama.
Naknadna pojava MP3 formata je uticala na muzičku industriju, a samim tim i na radio stanice. Manje kreativni ljudi su koristili plejere za "automatizaciju" radija pa je spiker mogao lakše sam da emituje muziku. Kakva god bila percepcija oko uvođenja računara kao muzičkih džuboksova, ovaj trend je brutalno uticao na gabaritet, razmenu i dostupnost nosača zvuka, pa ga samim tim možemo smatrati i evolucijom radija.
Da ne bude zabune, ja ne tvrdim da je radio propao uvođenjem MP3 formata i da dobrih radio stanica nije bilo dvehiljaditih ili da ih i sada nema, ali je činjenica da je tehnološka revolucija i omasovljenje Interneta značajno uticalo na ovaj medij.
Radio je, usled ogromne ekspanzije Interneta, morao znatno da se promeni što je, po mom mišljenu, dovelo do još jedne evolucije. Definitivno se odustalo od potpune automatizacije, pa je povećan broj sati "živog" programa. Maštovitost i kvalitet radijskih reklama su, čini se, dostigli vrhunac. Emitovanje radija preko Interneta omogućava veću pokrivenost. Interakcija sa slušaocima je pojednostavljena i ubrzana e-mejlovima, SMS porukama, postovima i tvitovima. Čini se da je baš to "ubrzavanje" življenja i nestrpljivost (sa razlogom) kod mladih, dobar broj njih okrenuo od "sporih" medija i uputilo ih na interaktivne Internet servise. Radio još uvek opstaje, makar sigurno u automobilima, autobusima i prodavnicama.
Radio je i dalje mesto na kome kreativni ljudi mogu da iskažu svoj talenat. Pitanje je koliko je mladih ljudi uopšte zainteresovano za rad na bilo kakvom mediju i kakvu percepciju imaju o veštinama koje mogu steći ili nadograditi radeći na radio stanici.